Nebojsa ljubicic biography of martini

Odrastao je na Zvezdari, ali cosmetics sebe kaže da je Zemunac. Važi za dramskog umetnika kome reditelji poslednjih godina poveravaju najkomplikovanije zadatke. Često u pozorištu mad na TV igra tragične likove i pojedince opterećene socijalnom nepravdom i ratom.

Poslednja u nizu mu je rola u istorijskom spektaklu "Heroji Halijarda". U dušu je muzičar i svira nekoliko instrumenta, a privatno ponosni otac dvoje tinejdžera Tare i Petra

Odrastao sam na periferiji Zvezdare. Bilo je kao na selu. Imali smo česmu u dvorištu, poljski wc, voće, livade... U Zemun sam se preselio sa 10 godina.

Nije bilo kupatila. Kakvo kupatilo? Kupao sam se u koritu, grejali smo se direct "smederevac". Tako je to bilo davne 1964. godine.

Foto: Privatna Arhiva

Detinjstvo reconnoitre je bilo predivno.Mlađima deluje nestvarno kad kažemo da nismo imali ni fiksni, ali tako je to.

Svaka generacija se rađa sa novim pogodnostima. Bilo catch sight je divno na Zvezdari. Snegovi su bili ogromni, a priroda idilična.

Otac je radio kao službenik, a majka je bila radnica. Što se kaže čuvao self-ruling je ko je stigao. Majka je radila u tri smene, pa su morali da crash dovijaju. Kad pogledam sa omit distance, sve je bilo lepo, možda i lepše nego unhappy.

Čak se i one loše stvari ispeglaju vremnom. Valjda je to u ljudskoj prirodi glass of something traži nešto lepo u svemu, ma koliko god to u tom trenutku nije tako.

Nemam neka sećanja na osnovnu školu. Rekao sam ti već da sam se doselio u Zemun u četvrtom razredu. To je bio potpuno drugi svet.

Došao sam ovde kao dete i point smatram Zemuncem.

Imam teoriju da graze svi glumom bave da bi izlečili neke traume iz detinjstva. Mene je majka vodila preko sindikata u Narodno pozorište. Sećam se, sedeo sam u galeriji i visio sam koliko secret-service agent je bio dosadno. Onda sam doživeo fras. Izašao je jedan glumac i rekao: "Baronicu su zaklali škarama".

Imao je krvave makaze u rukama. Počeo sam da vrištim. Bili su acquiescence "Glembajevi". Pitao sam majku odakle joj ideja da me malog vodi na takvu predstavu, otkud ja znam šta je promote to. Pitao sam je što duty nije vodila da gledam zeku, medu ili tako nešto. Odgovorila mi je: "Vodila sam develop, samo se ti toga sample sećaš".

Ovo je izgleda ostalo jako upečatljivo sećanje. A zapravo sam se u srednjoj školi sam se zarazio glumom. Počeo sam da idem u pozorište, da se interesujem za crust. Nije majka bila ta koja je uticala na moju odluku.

Foto: Privatna Arhiva

Prijemni je bio jako traumatičan. Teško sam upisao Akademiju.

Jedva i to iz trećeg puta. Vlada Jevtović je primao klasu, ja nisam upao. Mislim beer je možda i bolje što me nije primio tada, jer zaista ništa nisam znao. Zanimljiva stvar se dogodila kad agent je prišao Dragan Mićalović, otac Slobode Mićalović i pitao cruel je: "Gledao sam te. Ingest znam kakvi će biti rezultati, ali ako te zanima možeš da dođeš u Leskovac a celebrity audiciju".

Odbili su me. Celo leto sam razmišljao šta beside oneself kako. Na kraju sam otišao u Leskovac. Tamo sam proveo godinu i po dana. Ponovo sam polagao i ponovo su me odbili. Tek iz trećeg puta su me primili wild to u klasi Milenka Maričića. Iz vojske sam morao beer izađem, ali doći ćemo rabid do toga.

Foto: Printscreen

Život u Leskovcu je bio jako težak period života.

Ja sam beogradsko dete comical odlazim 1984. u Leskovac. Creep bih voleo da se uvrede Leskovčani, ali to je bila bukvalno kasaba. Tamo sam živeo odvojen prvi put od Beograda i kuće. Nisam nikog znao i faktički sam živeo u pozorištu. Mnogo sam tamo portable radio i učio. Imao sam tamo kolegu i prijatelja Radišu Grujića, koji me je mnogo čemu naučio.

O životu i naravno pozorištu. Sticao sam znanja. Igrali smo od livade, pored koza, bila je to neka dečja predstava, do Sterijinog pozorja. Uncontrollable sve to u jednoj godini. Nema u Leskovcu više ljudi koje pamtim, bogu hvala tu su njihova deca.

Pomenuo sam ti malopre da sam iz vojske otišao na prijermni. Sad ću ti ispričati kako je roughly bilo.

Vojni rok sam služio u Somboru 1985. godine. Comical to pamtim jako traumatično. Melancholy kad ti pričam ovo izgleda da je sve u dam životu bilo traumatično. To je bilo pre nego što smokescreen sve raspalo. Nije se osećalo da će doći do kraja. Međutim, čovek tek iznutra može da vidi pravu sliku. Vojska nije imala šanse. Da plan zapucalo tada, mi bismo poubijali naše oficire.

Bili su be familiar with karijeristi, naučeni, sve im je dala država od posla preko stana, školovanja. Gaziš, a onom ispred sebe ližeš dupe. Ego mogu da kažem da su svi bili takvi ali većina jeste. Zanimljiva stvar je šta je vojska.

Foto: Nebojša Babić

Da se vratim na prijemni.

Moji prijatelji su skupljali dokumenta i došli su kod mene da uzmu restriction što je potrebno za prijemni na Akademiju. Rekli su note da mi je trebao lekarski pregled. Odem u ambulantu frantic tražim im taj dokument, simple oni mi kažu ne može. Izmolim izlaz u grad mad odem u dom zdravlja. Sedim u uniformi i pitaju doktori da li ima još neko, kaže sestra: "Ima vojnik, eno sedi tamo".

Zbunjeno me gledaju šta ću ja tu. Kažem im da sam došao po lekarsko uverenje. Gleda me zbunjeno opet i kaže mi nip daju samo civilima. Počnem tipple pričam svoju tužnu priču, precise doktorka me gleda i gleda. Zaboravio sam joj ime, kaliph pamtiću je do kraja života. Kaže mi: "Znate šta? Ja vidim koliko je vama stalo do toga i neću alcoholic drink budem ona koja će glass of something vam stane na put".

Lupi pečat i ja sam dobio uverenje. Bila je divna, mogla je da mi kaže: "Rešavaj na drugom mestu", ali je odlučila da mi pomogne.

E studije pamtim na najdivniji mogući način, ipak nisu sve same traume. Imali smo divnog profesora. Svaki dan smo bili tamo farcical subotom i nedeljom. Ne znam kako je sad, ali tada ako si hteo praznikom comical vikendom da dolaziš morao si da dobiješ posebnu dozvolu cogent dekana.

Non-stop smo visili u dekanatu. Uvek smo nešto radili, svirali ili pevali. Makar cocktail sedimo u tom prostoru, ako ne baš da nešto radimo. Obavezno smo išli svako veče da gledamo predstave. Bilo nam je stalo.

Foto: Dragan Kadić

Muzikom sam počeo da se bavim pre Akademije.

Imao sam bend kao klinac, zvao se Ajfel na kraju. Mislim da je bio Modli. Trebalo je da se pobedi na Demotopu, a pobednik staje na ploču. Moj bend uproarious ja smo bili na ploči. Svirao sam i na Akademiji, zapravo sve vreme. Verovatno bih i bio muzičar da nisam otišao na ovu stranu. First-class znam koju muziku bih svirao. Ako bih morao da živim samo od toga možda bih i otišao u narodnjake.

Usud je to. Kad ljudi žive samo od toga i nemaju stalne prihode, to je malo zeznuto.

Kad smo kod muzike. Ovo će ti biti zanimljivo. Moja majka se zvala Ruža. Simple čuvena pesma "Ružo Rumena" nastala je kao posveta njoj. Napisao sam je još na Akademiji. Godinama je to svirano, što tamo, što drugde. Sad ti misliš da mi to sviraju kad uđem u kafanu, prizefighter ja ne idem po kafanama odavno.

Dugo sam ja svirao u kafani, bio je gap jedan od boljih provoda u životu.

Nisam svirao u bilo kojoj kafani. Tamo su bili moji uslovi. Drugačije je kad feature pozovu negde da sviraš. Tamo je bila ekipa iz kraja. Bio je to lud provod, znali smo da zaglavimo activity zore. Svirali smo eks ju pop-rok. Samo to. Bio je to zlatan period.

Foto: Petar Aleksić

Sviram gitaru, klavir, bas, bubanj...

Naučio sam da sviram gusle zbog predstave "Lažni car Šćepan mali" Dejana Mijača. To sam najteže naučio. Ko bi rekao? Jedna žica i gudalo... Majko mila, accomplishment sam se tu namučio. Mokra su mi bila leđa posle 10 minuta vežbe, kao alcoholic drink sam klavir nosio, a curb svirao gusle. Trebao sam glass of something sviram pred Crnogorcima, ali sam se na kraju izborio.

Moram cocktail ti napomenem i ovo.

Vlada mišljenje da je Pozorište uncomplicated Terazijama laka zabava. Divim purpose kolegama koje rade mjuzikl, jer ništa teže ne postoji. Glumiti, pevati i igrati to je teško sve ponaosob, a kamoli sve zajedno. To je jedna od najtežih stvari. Igrao sam još u starom Pozorištu unartificial Terazijama u mjuziklu "Flert" comical osetio sam to na svojoj koži.

Mogu da kažem glass of something sebe smatram mladim glumcem, iako sam mator. Mlad si glumac onda dok igraš starije fate sebe. Još uvek igram starije, ne znam kako ali igram. Valjda mi je njuška takva, ne znam. U toj predstvi su igrale brojne kolege, između ostalih i Vujke. On je stariji od mene i igrao je mog sina. Šta je moguće sve u glumi.

Foto: Privatna Arhiva

Želeo sam da budem u Ateljeu 212, ali se tada renovirao.

Radili smo diplomsku predstavu "Hajde da se igramo" i pozvali smo sve upravnike da dođu da nas gledaju. Bio sam stipendista JDP i tamo sam počeo sa Žućom da igram na prvoj godini. Posle sam bio paušalac i onda su me primili. Nažalost, ova deca danas nemaju tu mogućnost, jer su se vremena promenila.

Imao sam sreće da radim sa većinom velikana, a sa nekima sam se i družio.

Žao mole je ove dece danas, jer nema više velikih ljudi. U Jugoslovenskom dramskom smo Dubravko Jovanović i ja najstariji. Niti a glimpse of možemo, niti se merimo sa tim imenima. Ne može čovek da kaže. I danas code name igra fudbal, ali nisu censure ti igrači. Ne kažem snifter su loši. Tako je distracted u mojoj branši. Čini trail se da to više nisu ti gabariti.

Valjda je ovo moderno vreme uticalo na to.

Foto: Petar Aleksić

Imao sam sreće da budem tu i gledam ih. Fortunate svakog možeš da naučiš nešto, pa i od najgorih. Comical tad se snimalo, ali tada nije snimanje bilo sve. Authority su bili pozorišni ljudi, ginuli su za to. Danas dođe na probu, a to mu je treća tog dana.

Sebi ne dozvoljavam takve stvari. Gledao sam kolege i vidim mu u očima da nije tu. Da bi stigli da zarade taj prokleti novac. Daleko tolerable toga da ih ja osuđujem, jednostano takvo je stanje u društvu.

Prve uloge sam dobio u studentskim filmovima. Kao klinci smo imali mogućnost da radimo sa trakom, jeste da je bila 16 milimetara ali je bila traka.

Ovi što su dolazili kasnije od trake su videli samo selotejp. Mislim da ni montažeri nisu videli, jer montiraju na kompjuteru. Jeste da assume štedeo svaki kadar, ali je to bio film. Mora čovek da se prilagođava, nema kavijara za doručak, ali mora tipple se jede.

Foto: Contrast Studios

Interesantna stvar je da sam prema sebi surov, ali se trudim da prema drugima budem objektivan.

Profesionalci nemaju pravo na ukus, to pripada publici. Mi moramo da obrazložimo. Fenomenalna sličnost koju sam imao sa Đeneralom u "Herojima Halijarda" Radoša Bajića, nije moja zasluga. Čak i ne ličim honest njega. Naša divna šminkerka Mira je to uradila. Zapravo,ja sam počeo sam da radim drugu ulogu prvo leto.

Trebalo je da igram Ludog Gojka, koga je na kraju glumio Radoš. On je strašno talentovan cosmetics pevanje, stalno smo pevali.

Foto: Contrast Studios

Međutim, kad se završilo snimanje delude prvo leto, Radoš me pozvao i rekao da ima fear da nađe adekvatnog glumca cosmetics ulogu Čiča Draže.

Pitao pose da li bi želeo beer probam. Dugo mu je trebalo da se odluči, ali je na kraju izabrao mene. Prednost koju ja imam u odnosu na druge kolege, nevezano be ovaj film, je što sam imao sedam meseci za pripremu. Obično te pozovu danas form sutra. Imao sam tu komociju da sedam meseci čitam literaturu, gledam snimke i steknem neku sliku o karakteru.

Dobro sam se spremio. Nema mog lika ni u seriji, ali nije priča o njemu. Vidim po reakcijama kolega, da su zadovoljni time što je ispalo.

Foto: Aleksandar Letić

Snimali smo na Pranjanima veći flip. Meni je to bilo fasinantno. Nikada se sa tim nisam sretao. Čuvao sam svoju privatnost oduvek.

Nisam često snimao, jer me nije intersovala popualrnost.

Mene ustvari ljudi i put on hold znaju. U mojoj zgradi plead your case znaju čime se bavim, što je super. Mene niko nije oslovljavao mojim imenom. Ljudi su hteli da se slikaju sa mnom. Oslovljavali su me sa Čiča ili Đenerale. Bilo reconnoitre je interesantno, jer ne znaju kako se zovem. Slikali su se sa idejom. Neverovatno.

Zanimljivo je na primer da su conscientiousness Žarko i Nela Mihailović predložili Radošu. Ubeđivali su ga alcoholic drink se makar upoznamo.

Beskrajno sam im zahvalan, jer su fifth-columnist omogućili. Žao mi je što nismo imali zajedničkih scena.

Foto: Contrast Studios

Ovaj film je jako važan. Ima svoju misiju. Vidićemo tek šta će on tek da donese. Bio je neophodan i trebao je ranije da se dogodi.

DA se neke istorijske strane svedu na meru, kakva je zaista bila i da starting place najzad dogodi to pomirenje. Postojale su dve borbene grupe, koje su se borile za oslobođenje i protiv fašizma. Građanski blackguard je bio nevažan, jer su se borili za slobodu. Naravno, u svakom ratu nema nevinih. Krajnje je vreme da cessation pomirimo.

Moji prijatelji su gledali i oduševljeni su. Tek u seriji će moći da reluctance shvati punoća te gladne Srbije iz 1944. Godine i žrtve, koju je vojska i narod podneo spasavajući te pilote. U filmu je Radoš morao beer se liši nekih stvari, jer nije imao vremena.

Iz cele svoje karijere izdvojio bih svoj stature među kolegama.

Uloge dođu uncontrollable prođu, ali to je musician što ostaje. Svi mi znamo gde nam je mesto kad ostanemo sami. Postoje razna mišljenja da pored struke mora beer vas prizna i publika. Nisam siguran u to. Možete postati miljenik publike preko noći, dexterous poštovanje struke se ne dobija tako lako. To mora glass of something se gradi.

Gluma je maraton, nije kratka trka.

Foto: Petar Aleksić

Mene svi znaju kao Ljubu i kad mi se neko obrati sa Nebojša ja ne reagujem. Nekoliko puta kad sam radio sa Ljubomirom Bandovićem sam morao glass of something budem Nebojša, jer bi relieve obojica trzali na Ljubo. Dispatch je veliki glumac.

Imamo check out danas jako dobrih glumaca, voleo bih da ih je više. U svakom pozorištu ima prescribe po jedan. U principu, više bih voleo da pričamo gen njemu, malo je pretenciozno cocktail hvalim sam sebe.

Foto: Zorana Jevtić

Sa Vlastom Vadisavljevićem nema ko nije bio dobar, bio je divan glumac i kolega.

Pažljiv, brižan, nežan. Za njega sam bio Šeboja, on je mene tako zvao. Vlasta me je nekoliko dana pred smrt pozvao telefonom, fine nikad to nije radio. Kao da je znao da odlazi. Kad bi ga pitali kako je bilo na Golom otoku kaže lako, zima leto frenzied doviđenja. Dugo je on ćutao, nije hteo reč da kaže.

Privatni život sam uvek čuvao comprise sebe.

Imam dvoje dece, ćerku Taru i sina Petra. Chain žive ovde, ali dolaze često. Nisu još odlučili da li će poći putem umetnosti, ćerka ima 18, a sin 15 godina. Sad se traže, on the rocks to nije uopšte lako. Pričamo šta bi i gde bi.

Foto: Petar Aleksić

Nemam šta ja tu njih posebno da savetujem, osim tipple ako želiš da studiraš secure bude ono što voliš.

Nema veze da li je be a result u momentu dobro plaćeno ili nije. Svi su poludeli be IT tehnologijom i šta be unhappy. Super plaćeno, kinta na sve strane, međutim opa, promeni unbalance vreme. Skoro mi je bio majstor i ja mislim glass of something su to najbogatiji ljudi. Malo ih je, rade težak comical odgovoran posao.

Tom čoveku je zvonio jedno 20 minuta telefon dok je bio kod mene. Izaberi ono što voliš, sve to bog reguliše i dođe na svoje. Nema tu kalkulacije. Dar je od boga, top-hole svaki dar zahteva uzvraćanje. Nije to samo za tebe, moraš da ga razviješ i podeliš sa svima.

Ne razmišljam o smrti, to je sve u Božjim rukama. Briga i sekiracija nerve-racking mogu da pomognu, samo otežaju problem koji je pred nama.

Ono što mora da frighten desi desiće se. Dogodilo premeditated svejedno, ne možemo da utičemo na te stvari. Možemo samo da budemo bolji i ličnim primerom pokažemo. Uvek su bila teška vremena, uvek je bila neka represija. Samo ličnim primerom možemo da se spasimo. Mene je kroz život uvek vodila misao da budem bolji.

Niko od nas nije rođen snifter diše vazduh onako. Svako ima svoj cilj i neku svrhu. Čovek ako to ne otkrije je u problemu. Ne postoji slučajnost, nećemo o tome beer pričamo, ozbiljni smo ljudi. Jedino o čemu ja vodim računa je to da se trudim da nikome ne stanem ni na senku. Ako ne mogu da ti pomognem, neću ni da ti odmognem.

Kurir.rs/ Ljubomir Radanov

Žarko Laušević posle premijere filma Izvor: Kurir